Kratka Priča “Buđenje”

Spread the love
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Od kada sam se rodio, bio sam okružen zvukom. Glas moje majke je bio topao i tečan, obuhvatao me je poput pesme i vodio u daljine snova dok mi je pevala uspavanke. Glas moga oca, hrapav i dubok, ponekad me je budio iz sna iako to nije želeo, a zatim bi se utišavao do tanke ivice šapata i pokušavao da me vrati natrag u snove.

Ponekada bi mi smetao pojačan radio, te bi moji roditelji morali da smanje njihovu omiljenu pesmu. Rekli su mi da sam za prvi doček Nove godine u mom životu plakao jer su me plašili preglasni vatrometi. Čuo bih svaki detalj života oko mene ali se jedan zvuk nikada nije menjao.

Sećam se da sam, kada sam malo porastao, često ležao na zemlji i prislanjao uvo, prvo jedno, pa drugo, da čujem potmulo brujanje. I bilo je tu, uvek prisutno, i kada dan zamre i povede sa sobom buku, a veče donese šum vetra i zrikavce, uvek je u pozadini bilo nesto blisko brujanju.

Jednoga dana, kada sam već bio dovoljno veliki da sedim za stolom, majka mi je pripremala ručak, i tada sam se usudio da je pitam.

– Čujes li to?

– Koje, sine?

– Taj zvuk, to zujanje, brujanje.

Njen se pogled malko izmenio.

– Ne čujem ništa, sine.

Ne znam šta se tada dogodilo, ali kao da se od nje odronio jedan deo poverenja koje je imala u mene i potonuo sa mojim pitanjem u more neznanja. Nikada više je nisam pitao ništa vezano za zvuk.

Moj otac je bio strogi roditelj. Razmiš_ljao sam dugo, dugo da li da pitam i njega i kada sam se konačno osmelio, naš razgovor se završio pre nego što je i počeo.

– Tata, moram da te pitam nešto.

Spustio je novine i pogledao me. Postao sam nesigurniji.

– Reci?

– Tata, čujem jedan zvuk…

– Idi igraj se.

Novine su se vratile preko njegovog lica i ramena, sakrile njegov pogled i postale zid koji se nije mogao preskociti. Moji odgovori su ostali sa druge strane.

Kada sam jos malo porastao, spoznao sam ulicu i njene čari, igru sa drugarima, sakrivene istine u krošnjama drveća kroz koje je zujao vetar i automobile ispred kojih nismo smeli da šutnemo loptu, inače bi nam sirena na trenutak prekinula opušteno popodne.

Igrali smo se često, jurili ulicama, plakali i smejali se, i do tada sam već malo prerastao moju osetljivost na buku okoline. Onaj zvuk kao da je na trenutke nestajao, ali sam shvatio da sam se zapravo samo navikao da uvek bude tu, senka svih zvukova, onaj koji objedinjuje ostale, zaokružuje ih i drži na okupu.

Deca iz ulice nikada nisu spomenula da čuju isto sto i ja. Ja nisam želeo da ikoga pitam, jer mi se u sećanje urezao pogled moje majke i nisam želeo da delujem čudno. Ali jednog dana, dok sam sa drugom stajao ispred njegove kapije, dok je njegova majka sređivala baštu, glasno smo, nekako sponatano, započeli razgovor o svetu i svemu oko nas, od jata ptica kojima smo se divili kako jure nebom uprkos vetru, do krošnje drveta u nečijem dvorištu sa jabukama tako ukusnim da nismo mogli da dočekamo da sazru, kada je najednom utihnuo. Pogledao je u zemlju i počeo da čudno pomera jedno stopalo, pomalo postajući nervozan.

– Šta ti je? – pitao sam.

– Pitao sam se nešto. Znaš, odrasli ne čuju.

– Šta?

U tom trenutku sam zaista bio toliko naviknut na zvuk, da sam zaboravio da je tu.

– Taj glupi zvuk. Načuo sam…

Njegova majka je viknula.

– Vreme je da jedeš, polazi!

Samo smo se pogledali. Prošaputao sam.

– Jednoga dana ćemo saznati šta je to.

Njegove se oči nisu promenile.

Moja srednja škola je tek bila prepuna zvukova, prepuna nerazumljivog čavrljanja, tihog i glasnog, svih učenika na hodnicima koji je njihove glasove odbijao od svojih zidova i vraćao u moje misli.

Koračao sam hodnikom, kada je zvono probilo nečiji smeh, kad me je neko dohvatio s’ leđa.

– Eeeej!

Bio je to onaj moj prijatelj.

– Nisam znao da si u istoj školi. Nego, hoćes sa nama kasnije na Ivicu, da gledamo grad? Ponećemo neko pivo.

Složio sam se.

Ivica je bila bukvalno to – ivica planine, jedna snažna stena, koja se nadvijala nad gradom. Znao sam da ona oduvek stoji tamo, ali nikada nisam otišao.

Predvečerje se prikralo i dovukao sam se do Ivice sada već pomalo umoran i svesniji da zvuk i dalje nije prestao. Oni su već bili tamo, oivičeni gradskim svetlima koja su se naveliko uključivala i imitirala zvezde.

– Evo nas! – viknula je jedna devojka.

– Stižem. Uh, treba mi da dođem do daha.

Moj prijatelj se umešao

– Hajde polako, pivo je kod nas. Opusti se malo, pa da pijemo.

Došao sam do Ivice, baš blizu i posmatrao grad. Nije mi bilo do piva, ali nisam želeo da odbijem. Planirao sam da popijem jednu času i vratim se kući.

U daljinama se nazirala naša ulica, tako mala i čista, i u mojoj kući je gorelo svetlo. Pitao sam se sta mi roditelji sada rade, da li znaju gde sam. Da li i oni imaju onaj ‘roditeljski instinkt’ koji im je šaputao dete vas je lagalo, otišao je da pije sa lošim društvom.

Vetar je ovde duvao jače, brusio je ivice stene koja se nadvijala nad gradom, i ponekad me zanosio ali nisam se dao. Uprkos vetru, zvuk je postojao, sam za sebe i kao da je dopirao iz svega što postoji na ovoj planeti, iz svake travke, iz drveta, iz oblaka, padao je sa kapima kiše kada bi padala i stapao se sa mojim glasom kada bih govorio.

Činilo mi se da stena na trenutak vibrira od siline zvuka, a možda sam samo postao previše svestan. Trglo me je pitanje.

– Hoćes?

Devojka je stajala pored mene sa dve plastične čase u rukama, pružajući mi jednu. Njena crna kosa dodirivala joj je kragnu i mrsila se nehajno na krajevima, čekajući da je zabaci na pozadi a njene tamne oči presijavale su se od svetla iz daljina. Nisam mogao da odredim koje su boje. Tada sam shvatio da me gleda kao budalu.

– Pivo? Hoćeš?

Ponašala se kao da sam zaostao. Klimnuo sam, ne odvajajući pogled od nje i prvo sto sam rekao kada sam uzeo čašu bilo je

– Da li ga čuješ?

Njeno se lice skamenilo. Video sam da je krenula da odmahne glavom, ali je promenila mišljenje i blago klimnula. Pomislio sam da su joj oči zasuzile – a mozda i jesu, kada je rekla.

– Čujem.

Glas joj je bio boje meda i odskakivao je od zvuka. Oboje smo postali svesni prisustva našeg druga.

– Čujem ga i ja.

Malo oslobođen straha, pitao sam.

– Šta je to?

I u njihovim očima sam video da nemaju odgovor. Tada je progovorio.

– Čuo sam jednom, samo jednom, kako moji roditelji pričaju sa nekim čovekom kada sam bio mali, i mislim da sam čuo da su rekli da ga nije oduvek bilo. Samo se odjednom pojavio i nikada nije prestao.

– Ja sam čula da je to Sunce. Mislim, da Sunce proizvodi to brujanje i da je to početak kraja. Šta god da je, sigurno je van Zemlje. Negde u atmosferi.

Nasmejao se.

– Ako ćeš tako, ja sam čuo da su to podzemne vode.

Oštro sam uzeo vazduh, kao da ću da kazem najpametniju stvar na svetu. Iz mene je izašlo.

– Mislim da niko ne priča o tome jer ne znaju šta je.

Na nekoliko trenutaka smo se gledali, oči su nam se stopile i više se nije znalo čije su koje. Mislim da je tada sklopljen tajni pakt nas troje, pakt da jednoga dana otvorimo Pandorinu kutiju.

Da nije bilo tog prokletog brujanja, uživao bih još više.

Niko od nas više nikada nije čuo da se bilo sta spominje. Od onog dana smo žustro pratili vesti, toliko da su se moji roditelji pitali da nisam nešto uradio. Jedne večeri, pred kraj srednje skole, majka je bez kucanja usla u moju sobu.

– Sine, može li mama da te pita nesto?

– Kaži?

Nakašljala se. Njena napetost se osetila u vazduhu.

– Tačnije, da ti nesto kažem.

Gledala me je netremice.

– Kaži.

– Ako si nešto uradio, slobodno nam reci, nema razloga za strah.

– Kako to misliš?

– Mislim… ako… sine, ako se nešto dogodilo, ako je neko umro…

– Zaboga, majko, niko nije umro.

Otišla je iz moje sobe u tišini i čuo sam je kako kaže ocu.

– Ništa nije uradio.

Mislim da me je uporno spašavalo to što se na vestima apsolutno ništa nije dešavalo.

Fakultet je nekim čudom bio tiši. Tu i tamo poneko bi se zakašljao u rano predvečerje na poslednjem predavanju, profesor bi ga prekorno pogledao i čulo bi se tiho izvinite.

Tišina je opkoljavala studentski grad – kada kazem tišina, izuzimam zvuk. Nas troje bismo se sastajali svakog utorka i prepričavali jedno drugom dane i nedelje, zaključke i mišljenja i dolazili, iznova, do ćorsokaka.

– Kažem vam, to je vibriranje zvezda, nešto se dešava u kosmosu. Sledeće godine dobijam pristup opservatoriji i moći ću i da dokažem… – tako je govorila, svaki put, bila je ubeđena, previše sigurna, a tek na početku otkrivanja istine. Ona je upisala astronomiju.

– Mislim da je zvuk rezultat uticaja ljudi na planetu. Prenaseljeni smo, vibracija Zemlje se menja, usklađuje sa našom, ili joj kontrira, nemoguće da je priroda ovo sama započela…

Moj najbolji prijatelj, na ekološkim naukama, je uporno tvrdio da su ljudi krivi. Rekao sam mu nebrojeno puta.

– Ali onda ako bi ljudi, recimo, prestali da koriste automobile, zvuk bi prestao.

– Ali ljudi nikada ne mogu da prestanu da ih koriste, niti možemo da izvedemo takav eksperiment.

Na to bih ućutao. Uvek sam zadržavao svoje mišljenje za sebe. Ne zato što je tajna, već zato što nisam želeo da ih razočaram glupostima.

– Šta ti misliš? – pitala me je.

Ponovo sam se zagledao u njihove oči, video koliko su istrajni u svojim mislima, video sam onu iskru ludila, opsednutosti, neizmernog traganja, želje da se čak i san žrtvuje za istinu.

– Moramo da se smirimo, odgovori su i dalje daleko.

Ja sam upisao geologiju. Svaka moja nesigurnost se pojačala od kada smo krenuli na ovaj put. Ništa mi nije imalo smisla, a zvuk je i dalje opsedao svaku moju misao. Svaki dan zvučan, kaleidoskop tonova, ispunjavao bi mi život, ali kada Sunce utihne i ostanem sam sa svojim snovima koji kucaju na prozore, i dalje sam se pitao šta čujem. Šta je ono sto je svaki dan zapravo tu, oko mene, ali kao da ga niko drugi ne čuje, kakav je to zvuk? Ta duboka nota, ta čudna vibracija u mom uhu, taj zapravo nepodnošljivi ton koji se prostirao svuda, i gde god da bih otišao, u pozadini svega bi stajala njegova senka.

Ponekad mi se činilo da ljudi namerno čine ovaj svet jos glasnijim nego što bi trebalo da bude. Da li ga i drugi cuju?

Niko mi nikada nije rekao ništa o tom zvuku. Njegovo poreklo, značaj, smisao, za mene su i dalje bili nepoznati. Činilo mi se da je tu od kada sam se rodio. Verovatno i jeste. Tu je jos pre nas, pre naših roditelja, možda čak i pre njihovih roditelja. Nikako nismo mogli da potvrdimo naše sumnje.

Sastali smo se na istom mestu, bili smo završna godina fakulteta, ona je već uveliko imala svoj teleskop, jedan od najskupljih, on je iznajmio stan i napravio sopstvenu laboratoriju a ja sam pisao diplomski rad.

Pomalo iznurena, sa podočnjacima koji su okruživali njene oči, ovoga puta je rekla.

– Ponovo sam posmatrala nebo cele noći. Nema promena, nema naznaka da se bilo šta dešava, sve je isto kao i do sada.

Izdahnula je. Video sam koliko je umorna i shvatio da je traganje za rešenjem misterije lagano izbledelo u njenom umu i da možda odustaje.

– Do sada sam proučio svako moguće dejstvo čoveka na planetu i njenu atmosferu. Išao sam toliko daleko da na kraju nisam znao da li je uopšte dobra ideja da naseljavamo druge planete, ali nigde nisam pronašao odgovor na postojanje zvuka.

Gledali su me kao da sam ja ono za šta su se držali sve ove godine, poslednja slamka spasa.

– Ja samo želim da znam šta je tišina. Kako zvuči. Koliko ti golica maštu, koliko podstiče samoću, da li je glasna. Kakav je osećaj znati da je okolina tiha. Da li pritiska ušne školjke svojom težinom ili ih mazi kao povetarac. Samo želim da jednom padne kiša i da nakon toga ne čujem brujanje.

To sam rekao. To je bilo sve što sam imao da kažem.

Završili smo svako najbolji u svojoj klasi. Upisali post-diplomske, dostigli doktorate, i i dalje smo se sastajali svake nedelje, ali nismo govorili o staroj temi. Delovalo mi je da im zvuk više ne smeta, da su se navikli, postali kao drugi, još malo pa da će zabraniti meni da se time bavim. Znali su da i dalje proučavam sve to, ali im nisam govorio ništa. Nisam imao novosti.

Kada sam bio pred kraj pisanja doktorata, usledio je čudan susret. Moj mentor, koji je sa mnom završavao svoju karijeru, dok sam ja svoju počinjao, me je jednoga dana pozvao u kancelariju.

– Znam šta radiš. Sve ove godine se uporno trudiš, i nikada nisam video nekoga koga toliko vuče istina.

– Ne znam o čemu pričate.

– O zvuku.

Na trenutak ga zaista nisam razumeo. Da li je znao nešto što ja nisam? Da li želi da me baš sada, kada sam skoro završio, spreči da diplomiram? Spustio je svoje glomazne naočare na sto pred sobom i pogledao me pravo u oci.

– Ovo što ću da ti kažem ne bi trebalo da shvatiš olako. Niti širiš dalje od ovih zidina, jer, znaš, ne razume svako teret nedostatka tišine.

Ćutao sam. Duboko u meni razvila se nada da će on odgovoriti na sva moja pitanja. U tom trenutku sam bio spreman da prekinem studije, samo da ga ništa ne prekine u izlaganju.

– Sećam se kada je počeo, isprva tih. Svako od nas je mislio da ga samo on čuje, da je izolovani incident, ali je vreme pokazalo drugačije. Povremeno se u vestima javljala priča o zvuku koji se pojavio u nekom predelu, samo da bi kasnije to predstavili kao slučajnost. Kasnije, nekoliko meseci je prošlo, sećam se mog kolege koji je gostovao u jednoj emisiji, rekao je da je u pitanju sama planeta, da nas čekaju velike promene i da niko nije siguran šta će se dogoditi, ali nešto hoće. Nazivali su ga ludim. Povukao se i umro a nije saznao sta je problem.

Ruke su mu se blago tresle a pogled uprt u pod odavao je tugu.

– Nekoliko godina kasnije zvuk se pojačao. Ljudi su počeli da se ubijaju, mnogi nisu mogli da podnesu, usledile su masovne selidbe čitavih porodica uz nadu da će tamo negde ponovo naći tišinu. Međutim, ceo svet je bio obavijen potmulim brujanjem. Rešenja nije bilo na horizontu, nauka je polako odustajala od traženja odgovora i lekovi sa smirenje su postali imperativ. Ljudi su vremenom naučili da žive sa time, spavali su uz muziku, uz bilo šta što je glasnije, samo da ne bi poludeli. Godine su prolazile, decenije, bez da je ikoga više zanimalo sta je to. A onda si došao ti. Pratio sam tvoj rad, kao i rad tvojih prijatelja i pomislio sam – zašto da ne? Znam da ne znam mnogo, ali to je sve što mogu da ti prenesem. Bilo je tišine, i nikome nije bila bitna.

Nisam mogao da verujem.

– Znao sam, znao sam, oduvek sam znao da nije bilo ovako. Ne mogu…

– Pazi kome pričaš. Ljudi su se zatvorili u svoje male čaure. Ali ako možes da vratiš tišinu, ceo svet je tvoj.

Izašao sam iz njegove kancelarije kao novi čovek. Moja razmišljanja nisu jenjavala i skoro da sam bio siguran da ću naći rešenje. Tišina je samo na dohvat ruke. Samo jedna sekunda je dovoljna, sekunda spoznaje, i sve će biti kao ranije.

Svanuo je utorak, i kada sam otvorio oči, shvatio sam da me je nešto čudno probudilo. Na mom telefonu gomila poruka i prva koju sam otvorio bila je od nje.

Dođi do laboratorije, hitno.

Još nekoliko poruka od mog prijatelja, gde sam, zašto se ne javljam. Pozvao sam ga i njegova prva reč bila je.

– Slušaj.

– Šta?

– Čoveče, slušaj.

Slušao sam. Tišina.

– Nemoguće.

– Da. Dođi, čekamo te.

Tišina me je probudila. To je bilo to. Kada sam izašao na ulicu, ljudi su ćutali. Niko se nije usudio da prekine ono što neki od nas nisu ni znali šta je. Svi su stajali nemo, neki posmatrali nebo sa čuđenjem u očima, neki su gledali svoja stopala sa nevericom. Vozači su izašli iz svojih vozila i gledali jedni u druge.

Nebo je bilo jednako plavo, tlo jednako sive boje betona ali ljudi i njihova lica – sva su se razlikovala jedno od drugog. Činilo mi se da je najviše bilo čuđenja. Tu i tamo čuo sam sapate, ali ih nisam razumeo. Trčao sam, gubio dah i tek sada shvatao koliko je moje disanje glasno. Mislio sam da ga svi čuju, da me posmatraju kao budalu i žele da prekinem da dišem. Niko nije znao šta se dešava.

Kada sam stigao do njih, vrata laboratorije su bila otvorena i na trenutak sam pomislio da su nešto otkrili i da su već otišli gde god da to prijave. Koliko sam kročio na prag, udario je prvi talas. Zemljotres je bio slab, ali smo ga svi osetili. Ona je izgledala srećno ali i napeto a on je ćutke posmatrao racunar.

– Konačno se utišalo. Ne znamo sta se promenilo, doduše ja nisam posmatrala nebo u skorije vreme…

On je prekinuo.

– Kažem ti, nije do neba.

– Ali sve ove godine…

Tada je udarilo drugi put. Samo smo se pogledali. Okrenuo se ka njoj sa iskrom besa u pogledu.

– Ostavi sve ove godine već jednom iza sebe. Mi smo krivi, ljudi. Naš uticaj je…

Ponovni talas. Nisam bio siguran da li je bio jači od prethodna dva.

– Kako mogu da budu ljudi, znaš li šta pričaš? Pa nismo ovde od juče, a kosmos – kosmos je tu oduvek.

Prekinuo sam ih.

– Ljudi..?

On je nastavio.

– Kosmos pa kosmos. Umukni već jednom i uđi na Gugl. Sigurno ima nekih vesti.

– Prijatelji, slušajte…

– Ja nisam tu da ti guglam činjenice, uzmi svoj doktorat iz ekoloskih nauka, pa shvati sam šta se dešava…

– Hej, hajde ovako…

Ja da uzmem svoj doktorat? A ti, šta ćes ti da radiš?

Bilo mi je dosta.

– Hajde da zakopamo svako svoj ego i zajedno otkrijemo šta se dešava, šta mislite?

Ućutali su na moj povišen ton kao da su tek sad shvatili da sam prisutan. Zidovi su se ponovo zaljuljali i sada sam bio siguran da je amplituda veća. Pitala je me.

– Dobro, šta hoćes da radim?

Obazrivo sam rekao.

– Pokušaj da vidiš vesti. Počinje nam zemljotres, bilo bi dobro da odredimo epicentar. Možda moramo da idemo odavde.

– Ne napuštam svoju laboratoriju. Godine rada sam uložio u ovo…

– Onda bolje počni da pakuješ dokumentaciju.

Klimnuo je, ustao i počeo da vadi registratore, jedan po jedan, i ređa ih na sto. Mumlao je nesto o tome da mora da odredi koji je najbitniji, ili deset njih. Prišao sam joj i uhvatio se za sto, za svaki slučaj.

– Sta kaže internet?

Odmahivala je glavom i nikako nisam uspevao da vidim ekran njenog telefona. Laboratorija se ponovo zaljuljala i sada nam je svima bilo jasno da zemljotres postaje sve jači. U sebi sam analizirao vreme između dva udara i shvatio da nema pravila. Nisam mogao da odredim kada će se dogoditi sledeći i dogodio se upravo dok sam razmišljao o njemu. Jedna petrijeva šolja, koja je već bila na ivici, je sada završila na podu sa nekom ljigavom smesom koja se prolila i nakvasila tepih.

Ponovo sam pokušavao da pogledam šta njen telefon kaže kada me je udarac naglo gurnuo na sto. Ovaj je najjači do sada. Hoće li ih biti jačih? Zatim još jedan i ekran njegovog računara je pao. Registratori su se srusili i on je počeo da besni, jer, kako je malopre rekao, tek je odvojio pet bitnih i sada mora ponovo da ih traži. Nisam mogao više da čekam, njena tišina me je ubijala.

– Ima li vesti?

Nije me pogledala, zadržala je pogled koji je mahnito leteo po malom ekranu.

– Pa…

On se umešao.

– Hajde više, gospođice Gugl, šta ima novo.

Njega je prostrelila pogledom.

– Čekajte, želim da budem sigurna.

– U šta? – pitao sam, ali sam već naslućivao odgovor. Još dva udarca, jedan za drugim, i zid je počeo da puca.

– Mislim da moramo da idemo uskoro.

– Čekaj, samo još malo. – rekli su skoro u glas.

– Ja mogu da čekam, ali mislim da zgrada ne može.

Tada sam postao svestan zvuka. Ne onog zvuka, već goreg. Prišao sam prozoru i u podnožju zgrade video gomilu ljudi kako beži, popucala stakla izloga, nekoliko neznanaca koji ulaze u radnje i uzimaju sve što im padne pod ruku, policiju koja uzalud daje signalizaciju gde koje vozilo treba da ide, jer sada su svi bili van svojih vozila, trčali po ulici i sudarali se.

Odnekud se pojavila i grupa sa oznakama KRAJ SVETA JE TU, ISUS DOLAZI, MOLITVA SPAŠAVA. Tumarali su u gomili bez ikakvog straha. Ali vrištanje – vrištanje je bilo najgore. Ako pakao zvuči ovako, nadao sam se da ne idem tamo. Taman kada sam se okrenuo sa namerom da ih oboje uhvatim za ruke i izvučem odavde, shvatio sam da su me posmatrali. Ona je bila bleda, bleđa nego inače a njemu su suze navirale na oči.

– Šta? – prošaputao sam. Odgovorila je još tiše.

– Dešava se svuda. Svaka zemlja se suočava sa istim problemima.

– Kako?

– Vidi.

Dala mi je telefon. Vesti su sevale same od sebe, nije bilo potrebe da išta tražim. Tihi i Atlantski okean, kao i Meksički zaliv su se povukli i ogolili obale. Sa druge strane, Japan je nestao, potpuno progutan, Tihi okean je svoje vode preneo na polovinu Kine i Rusije, a Australija se izdigla. Arktik i Antarktik su nestali ali je led nastavio da pluta vodama. Broj umrlih je konstantno rastao.

Ajfelov toranj je progutao zemljotres, piramide su se sravnile sa zemljom, Kineski zid je pukao na nekoliko mesta, Jordan je nestao, statua Isusa u Brazilu je postala samo prašina, Koloseum, Tadž Mahal, ostaci Visećih vrtova, sve je nestajalo.

Zemljotresi su se nastavili, svaki jači od prethodnog, rasli su kao i histerija na ulicama, a ja sam posmatrao kako se svet topi. Kada sam podigao pogled ka njima, znao sam da mislimo isto.

Izleteli smo iz zgrade samo sa mobilnim telefonom, ponevši samo znanje sa nama i u trenu kada smo kročili na ulicu, zgrada je počela da se ruši.

Poželeo sam na tren da smo ostali unutra, iako bi to značilo sigurnu smrt. Dok sam svo ludilo posmatrao sa prozora, bio sam udaljen i tek sada sam shvatio u šta smo zakoračili. Ljudi su nas gurali, udarali, neki vukli, govoreći da znaju ljude sa bunkerima, bićemo bezbedni, drugi su vikali da su se sve ovo vreme pripremali na ovo, znali su da će doći, treći su samo sedeli i plakali, pognute glave, čekajući da umru. Zaljuljalo je ponovo. Ulica je počela da puca. Asfalt se odronjavao i parčići su se gubili u tami ispod.

Sve ono što nije valjalo u ljudskoj svesti je sada polako isplivavalo na površinu, sav ego, sva mržnja, sav bes. Lagano propadanje im je dalo šansu da postanu ono sto jesu. Pojedinci su išli okolo naoružani, spremni da ubiju za bilo šta. Video sam kako ubijaju starijeg čoveka za flašu vode. Majke su sa decom jurišale, svaka na svoju stranu, beznadežno ulazeći u podrume zgrada, ne znajući da će tamo samo ostati zatrpani. Deca su plakala, i njihova mala lica puna prašine su se gubila i ponovo pojavljivala u masi. Jedan čovek nam je prišao.

– Da li vam treba pomoć?

Bledo sam ga posmatrao, bio je izuzetno sabran.

– Ne, snaćićemo se.

Otrčao je ka jednoj porodici. Policije nije više bilo, tu i tamo bi neka šapka bljesnula plavo na suncu, ali bi istom brzinom nestala. Sunce… bilo je toplije nego inače.

Kada sam se okrenuo ka njima shvatio sam da nam iz ovoga nema izlaza. Svi ćemo pomreti. Ona je i dalje bila fokusirana na ekran telefona, a on je plakao.

– Smiri se. Misli. Gde da idemo?

Odmahivao je glavom i video sam da zaista ne zna a onda se setio.

– Park. Zelenilo, nema… nema asfalta.

Mucao je.

– Ne znam, t-tamo, možda je bolje…

Pogledao sam u nju i moje oči su uhvatile njene.

– Planine… urušavaju se same u sebe. Mont Everest, planinski lanci Velikog Kavkaza, Kordiljeri, Pirineji… planinske zemlje… Kao da…

Tada sam shvatio.

– Planeta se ravnja.

On me je pogledao zbunjeno. Ni ona me nije razumela.

– Šta? – pitala me je.

– Sve planine nestaju, okean potapa svet. Zgrade padaju…

Još jedan udar zemljotresa me je prekinuo. Postalo je nepodnošljivo toplo.

– Čekaj. Ima li vesti o vulkanskim erupcijama?

Brzo je pretražila, i čim je morala da traži, znao sam da nema ničega.

– Ne, ništa od pre nekoliko meseci. Etna je bila proradila, ali danas ništa.

Morao sam da mislim. Ništa nije imalo smisla ali jedno sam znao.

– Zemljino jezgro se hladi.

Tada je nekoliko varnica izletelo iz pukotine na tlu ispred nas. Shvatio sam zašto je bilo toliko toplo, nije u pitanju bilo Sunce, već tlo. Alfalt se zagrevao, ali ne bi trebalo da nas progura lava… bar ne danas. Odnekud iz dubine mog uma su mi navirale slike starih mapa, gde su tvrdili da je Zemlja ravna. Neki su čak smatrali da dzinovska kornjača nosi planetu na svojim plećima i pluta kroz svemir. A negde je to bio slon. Da li je moguće?

– Moramo da idemo do parka.

Trčali smo koliko smo mogli, do najbližeg zelenila. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali udari su postajali sve jači i do trenutka kada smo stigli do parka nismo više mogli da stojimo na nogama. Kad god bi se talas pojavio, legali bismo na zemlju i nadali se da neće da se otvori baš pod nama. Delovalo mi je da je pakao bliže nego ikada. Ipak, neka se ideja u meni rađala i nisam bio siguran da mogu da im prosto predstavim ono što sam mislio.

Nakon nekoliko trenutaka sam shvatio da ona gleda u nebo i da je svet oko nas poprimio čudnu boju.

– Šta vidiš?

– Sunce… udaljava se.

Obojica smo pogledali i videli isto. Naša zvezda je postala malena lopta daleko, mnogo dalje nego što je inače bila. Da nismo toliko trčali, bilo bi nam hladno. Tada je nešto zaklonilo Sunce, nešto nalik… repu reptila. Zatim je usledio poslednji trzaj i urlik toliko jak da smo poklopili uši rukama i stisli očne kapke. Stigao sam samo da vidim kako Sunce naglo nestaje sa našeg neba. Činilo mi se da nam duše izlaze kroz nozdrve. Strah me je konačno savladao i morao sam da im kažem šta mislim.

– Slušajte. Naša planeta…

Urlik se ponovio, ali zemljotresa više nije bilo. Nastavio sam.

– Imam jednu ideju, i iako deluje suludo, molim da me saslušate.

On je užurbano klimao a ona se ukočila. Bilo mi je žao svih nas.

– Naša planeta je živa. Budila se sve ovo vreme dok je trajao zvuk.

Video sam da mi ne veruju. Ali sam zato imao skoro naučne činjenice da dokažem hipotezu.

– Okeani su se povukli sa jedne strane i potopili drugu, međutim, voda je zbog svih pukotina na tlu završila u jezgru koje se ohladilo. Uz to, sve se sravnilo, dakle biće koje naša planeta jeste se probudilo. Ovaj urlik koji smo malo pre čuli nije potekao spolja, već iznutra. Sunce se udaljilo, što samo znači jedno.

Nadao sam se da će sami zaključiti, ali video sam da im je potrebno objašnjenje.

– Naša planeta, odnosno, naše biće, se budi i seli.

U narednih nekoliko trenutaka smo ležali u mraku. Hladnoća je zavladala svetom, i bili smo sigurni, čak i bez interneta, da je svuda isto. Glasovi ljudi su se utišali i zavladala je jedna teška tišina kakvu smo samo priželjkivali svih ovih godina. Potresi su se nastavili ritmično, jednaki u svakom pogledu i mogao sam samo da zamišljam da ga prouzrokuju krila koja se pokreću na jednom mnogo većem organizmu od svega što smo do sad u nauci spoznali, a možda čak i njegovo disanje.

Mrak je stezao naše misli i jedino svetlo koje smo imali bio je ekran telefona. Osvetljavali smo jedno drugom promrzla lica i pospane oci dok smo duvali u šake da ih zagrejemo, dok se u jednom trenutku i on nije ugasio.

– Nisam želeo ovakvu tišinu. – rekao sam. I zaista sam tako i mislio.

Nakon nekog vremena, kada smo već bili na ivici smrti, skoro smrznuti i uveliko pospani, kada se mračni svet utišao i kada je daleki šapat bio sve što smo mogli da čujemo, kroz naše sklopljene oči doprlo je svetlo. Usledilo je još nekoliko potresa a zatim je potpuni mir ponovo zavladao. Kada smo pogledali u pravcu svetla, nad nama se pomaljalo novo Sunce.

Nova era je počela.

#kratkapriča #priča


Spread the love
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Receive the latest news

Subscribe To IW Newsletter

Get notified about new articles, giveaways, book promotions and more